среда, 01. јануар 2014.

Омладини



Омладини
целој и једном делу њеном

I
Омладино, очи наше младе;
Омладино, руке наше јаке;
Омладино, звездо наше наде —
Ја те здрављам кроз мутне облаке.

Облак баца и сенке и мраке
Да нахуди богоданом сјају —
Ал’ соколи ум’у кроз облаке:
По томе се соколи познају.

Чиста речца духа искрњега
Нек’ кâ муња облачину пара
Тако с’ ђетић доба негдањега
С омладином својом разговара.

Омладино, на живота прагу;
Омладино, у развоју своме;
Омладино, хвати своју снагу,
Јачај снагу, не играј се њоме!

Њоме можеш многе наше санке
Сутра већ остварит’,
А још више можеш њоме, јаој,
Данас још покварит’!

ІІ
У срцу ми једна речца
Од детињства мога,
Та је речца рајски лепа,
Та је речца: слога.

„Та се речца отрцала“ —
Веле неки стари;
Јест, дабогме, по устима,
Али не по ствари.

Ова речца, коју давно
Не чујем у груди,
Ова речца, омладино,
Сад се живље буди.

Тај аманет шаљем данас
Цркви ваших срца,
Да видимо, може л’ да се
И стварно отрца.

III
На олтару светиње нам
Зрачак се разлива —
(А светиња што је деду,
И унуку бива).

Пред ћивотом, пред распећем
Српскога олтара,
Ту још гори кандиоце
Родољубна жара.

То с’ кандило припаљује
Рад’ спаса и лека,
Од колена до колена,
Од века до века.

То кандилце, омладино,
Гледа твоју мету,
Радује се сваком твоме
Напреднијем лету.

Омладино, српска соја,
Надо роду своме,
Шир’те крила, браћо моја,
Лету напредноме!

Али такви нека буду
Крила вам таласи,
Кандиоце нашег храма
Да се не угаси.

IV
Видим ȁле, њине жвале
И чељусти клете,
Које свима народима
Подједнако прете.

Хај, ал’ сви ће заједничке
Против таких зала;
Биће борбе, опште борбе
Против општих âлâ.

Ал’ видите л’, очи младе,
Што на ближој мети?
Ви’те л’ алу ближу, која
Само нама прети?

Што се свести нашег рода
И имену руга —
Према њој смо ево сами,
Без помоћна друга.

Док ми мача изоштримо
Против општих âлâ,
Наша мала, ближа ала
Нас је прогутала.

Ој, Милошу, Стар-Новаче,
Имате л’ унука?...
Ал’ ја не знам што ми данас
Тако дршће рука...

V
Хватајући што утећи неће
Свȍм брзином и заносом слепим,
Утећ’ ће нам што се вратит’ неће —
Ја од тога стрепим.

Ја сам, браћо, старовоља —
Искре мога жара,
Моје тежње, моја воља
Остала је стара.

Што сам негда загрлио
Душом на уранку
Пратиће ме црном гробу,
Вечитоме санку.

Што је негда то ми и сад
Шири, тêсни груди,
Ја се и сад молим Богу,
Богу свију људи.

Видим клету неједнакост
Како правду гуши.
Тешке сузе сиротињске
Боле ме у души.

Човечанство да би стресло
Иге срама свога —
Ето то је старо гесло
Старовољства мога.

Па ипак често гушим
Мржњу и гнева гром
И све те жртве носим
На олтар роду свом.

Кад анђô рода мога
Ускликне: сад си свој!
Онда ћу, шири свете,
Онда ћу бити твој!

VII
Питај Франка, Немца, Англа,
Кашће као и ја:
„Који себе не спасава
Сâм себе убија.“

Сви су најпре себе спасли
Па су светла лица.
Јербо свету нема спаса
Од — самоубица.

VIII
Зашто моје гусле гуде
У узаном кругу? —
Хај, и ја бих с’ угледао
На високу дугу

Која с’ диже у висину
Чистим својим сјајем,
Да загрли цело друштво
Једним загрљајем;

Да окрепи што је пало,
Што је малаксало
Да подсети шта је небо
Људ’ма обећало.

Ох, та то би мојој души
Биле рајске сласти...
Имао бих, имао бих,
Много, много касти.

Па зашто се не угледам
На високу дугу?
Зашто моје гусле гуде
У узаном кругу?

Да ли мене каква страва
Од тог задржава,
Бојим ли се ја власника
И њихова гнева?

Ја се бојим само Бога
И укора свога,
А за друго... а за друго
„Кâ за дора мога“.

Да, бојим се још нечега,
Омладино мила,
Ја се бојим још нечега —
То ми ломи крила.

Ја се бојим нашег духа,
Лако странпутнога.
Ми смо брзи, каткад бржи
Од разума свога.

Заведе нас, занесе нас
Наше срце живо;
Бива у нас и светиња
Да се схвати криво.

Мач, који се намењује
Прот’ клетих грдоба,
Бива код нас да с’ на телу
Свом рођеном проба.

Зато ми се у гуслама
Најмилија таји.
Само каткад тек пробију
Грки уздисаји.

IX
Ој, потоци нашег рода,
Свима вам је једно врело
Свуд где тече једна крвца
То је мени једно тело.

Једне су нам крајње наде,
Једне су нам жеље битне.
И ја волим једне боле
Нег’ усклике разне, ситне.

Боље ј’ да још неко време
Једним болом уздишемо,
Него да се, расцепкани,
Сваки за се радујемо.

X
Сећи трње, чупат’ коров,
Па сејати чисто жито:
То ј’ пред Богом и пред људ’ма
Узорито, племенито.

Ал’ с коровом и све чупат’
Што је никло самостално:
То ја никад признат’ нећу
Да је радикално.

XI
Али ово одбит’ морам,
Тако ми олтара,
И од себе и од својих
Давнашњих другара:

Ко не метне нови шешир
С широким ободом,
Да тај не зна корачати
Напреднијим ходом;

Да у њему нема места
Вишој мисли света;
Да у њему нема срца,
А баш и полета.

Који неће све да сруши
Брзо и узнако,
Да тај мети, општој мети
Не иде полако;

Да он неће, с вама скупа,
Где се згода пружи,
Похитати да се вишем
Начелу одужи.

Да су наше борбе, муке,
Према млађим’, стидне;
Да су старе очи слепе,
Само млађе видне.

Бранећ’ што нам српска мајка
Ставила у груди,
Да нећемо и све бранит’
За чим теже људи.

Ово морам одбит’ силно,
Тако ми олтара,
И од себе и од својих
Давнашњих другара.

Или ће се одбит’ само,
То ми текем прија,
Као што се бурно море
Од стена одбија.

XII
Ал’ шта ј’ ово? Шта то чујем?
Да ли ми се снива? —
Јер овакве гласе данас
Само сан дарива.

Оживела, васкрснула
Српска слога лепа
Омладина... нада наша...
Она се не цепа.

Оживело младих снага
Братско друговање;
У старијим поштује се
Што је за штовање.

Што је било охладнело
Опет се загрева,
Што је било пренаглило
Враћа с’ са крајева.

Застава се у вис диже,
Али једна само
На њој пише: „Српство пада,
Ал’ ми га не дамо!

Око храма светиње нам
Биће бедем живи:
Слози нашој, жртви нашој
Нек’ се свако диви!

Српство ћемо слошке бранит’
Од напада љута;
Дижућ’ Српство, крчићемо
Даљој мети пута!“

Је л’ то збиља, а не машта
Тужнога песника?
Тад’ и мене прим’те, браћо,
За проста војника.


»Стармали« 1881.



Нема коментара:

Постави коментар