Драгоме Љуби Ненадовићу

Драгоме Љуби Ненадовићу

Љубо! И ја видим

Близу шездесету,

А жао би ми било

Да с’ не састанемо

Још на овом свету.

На ономе свету,

Где се бол утаји,

Прилике су друге,

Други обичаји;

Серафими носе

Пехариће крина

(Ал’ у њима, канда,

Неће бити вина).

Онде, хоћеш-нећеш,

Мораш светац бити —

Ја том нисам вичан

(Можда ниси ни ти).

Како ћемо онде

То Саваот знаде.

Ал’ од земље ваља

Да се што украде.

Од овакве крађе

Ником није штете.

Мени Господ шапће:

„Тако красти смете!“

Па шта велиш, Љубо,

Једно лепо вече

Да нас, ’вако старе,

Заједно затече;

Да видимо шта је

И на дну бокалу,

Па од старих јада

Да збијамо шалу;

На староме жару

Да се загрејемо —

(Не види л’ нас нико

И плакати смемо).

Руковат’ се с тобом,

Тог сам жељан јако!

Промисли па реци:

Када, где и како.

Ја бих да ми дођеш —

Ево те позивам.

Не можеш ли тако,

Све и свашта примам.

Београд 9. априла 1891.

»Јавор« 1891.