четвртак, 29. јануар 2015.

Смрт Стевана Синђелића и његових триста друга


Смрт Стевана Синђелића и његових триста друга

Спеваћу вам, мада знате,
зна то свако српско дете:
то је било овог века,
а године баш девете.

Од Сјенице шта се светли,
рукује л’с е дан са зором?
Да: Србија на уранку
рукова се с Црном Гором.

Ал’ од Ниша, Нов-Пазара
какве магле, какве тмуше?
То су Турци што се дигли
ову светлост да угуше.

Добрњац се дично бори
за слободу нашу стару,
а са триста српских лава
Синђелић  је на Чегару.

„Не пуштај их, брате, тамо
где се дан са зором грли!”
“Нећу пустит - вели Стево -
ма до једног изгинули!

Ил’  животом или смрћу
задржат’  их ми можемо!”
Три стотине српских лава
одзива се: “Тако ћемо!”

Нећеш, Туре, нећеш тамо,
оној зори, оном жару
док је живих триста лава
и Ресавца на Чегару!

Борило се много, много,
бориће се и још више,
Турци гину, пусто гину,
собом рове испунише.

Нема шанца, нема рова,
кост у кост се већем хвата,
а Турцима придолазе
нове чете, нова јата.

Па кано што нема мере
за јунаштво српског соја,
исто тако, исто тако
турској војсци нема броја.

Да је сваком десет снага
не би Турке задржали.
Ипак Туре, нећеш тамо
где се Срби руковали!

„Животом вас - вели Стево -
животом вас не задржа’,
ал’ ми ћемо смрћу својом -
смрт је јача, смрт је бржа!

ЖИВОТ  ЗА РОД! - још то рече
и на десну гле’ну страну,
онда трже самокреса,
сасу огањ у џебану.

Прасну сила громовита
урнебесно до облака …
нема више триста друга,
али нема ни Турака …

“После с’ дигла Ћеле-кула,
то су главе српских тића
и међ њима скупа глава
сокола нам Синђелића.

Није ветар туд што пири,
већ дух њихов туда дише.
Борило се после много, -
бориће се још и више.

Застанимо сада мало
пред споменцем ових тића,
уздахнувши напојмо се
духом дична Синђелића!

Па шта даље? - казуј, певче, -
питате ме са свих страна.
“Ова песма, тужна, славна,
није јоште допевана!"





уторак, 29. јул 2014.

Михаил Јовов Почек



Михаил Јовов Почек

Та не боли цвеће
Кад са грана пане,
Већ на тужној грани
Остану тек ране.

Не умире поток
Кад отече даље,
Већ корито тужно
Суши се и таје.

Кад долети тица
У висину с’ вине,
Али тужно гњездо
У самоћи гине!....


Глас Црногорца  29-III-1887





Змај Јова о Ускрсу





Змај Јова о Ускрсу

„(Змајова о Ускрсу) овогодишњем
слао је преко новосад. „Заставе”  сљедећи поздрав Србима на све стране:

Под годинам’  беле власи,
Под теретом мирна  прса, -
И ја вам се ипак јавим
Од Божића до Ускрса.

Не знам докле. Ал баш за то,
Што се ближим своме крају,
Пазим своју стару харфу,
Да јој жице не пуцају.

Нерадо се много чита
У свечане ове дане, –
За то, песмо, само носи
“Христос васкрс!” на све стране.

И више бих мого рећи,
Чега су ми груди сите,
Ал то ће ми бити љепше,
Ако сами замислите.

Иди песмо, лети свуда,
Где се српска речца прима,
Иди песмо, лети свуда,
И понеси поздрав свима.

Поздрави ми старце седе,
Уморене као и ја,
Поздрави ми здраве људе,
Којим’  мушка борба прија.

Поздрави ми млада срца
Што се дижу у висину,
У висину опште среће –
Поздрави ми омладину.

Поздрави ми бабе, мајке,
И девојке, наше цвеће,
Поздрави их, - ништа више, -
Одбити ми поздрав неће.

Поздрави ми ону браћу,
Што у мени друга виде,
Па и оне, што ме стара,
Не знам зашто, ненавиде.

Иди, лети, песмо моја,
Ка идеал к идеалу,
Поздрави ми све и сваког
-Понајвише децу малу.”


Глас Црногорца   18-IV-1898








За уједињену хрватску и српску академску омладину



За уједињену хрватску и
српску академску омладину

Богу слава, Богу хвала,
Затрпан је извор зала;
Сад нам свјесна душа поје:
„Ми смо једно, нисмо двоје.”

Ко год рани Срба брата,
Ранио је и Хрвата;
Ко Хрвату бол заснива,
Тај и Србе изазива.

Једно тјело, један рад,
Једна мисо, један над.

Неће више туђе тане
Погађат’  нам слабе стране,
Одбиће се и њих триста
Од оклопа, од јединства.

Кад Хрвату сунце сине,
Огријаће и Србине;
Што зацвјета Србу брату,
Зацвјетаће и Хрвату.

Једно тјело, један рад,
Једна мисо, један над.


Глас Црногорца  25-10-1897






понедељак, 10. фебруар 2014.

Слатка ријеч



Слатка ријеч

Руковах се са младићем,
Који богу “Алах”  каже –
(Тиме мени ништ’  не смета
А ни Богу не одмаже).

Ко би знао сва имена
Којима се Вишњи зове –
Ал што год је чистих душа
Све су сродне и његове.

Руковах се с непознанком,
Он ми рече:”Србе брате!”
Ни ја немам других р’јечи,
Да му поздрав отповрате.

Прозборисмо о свом јаду,
Растасмо се с истом р’јечи,
Видјех да му души годи,
А и мени ране л’јечи.

Слатка ј’ ријеч:”Србе брате!”
Ув’јек миле мисли рађа, -
Ал данаске, из тих уста,
Била ми је понајслађа.



"Глас Црногорца"  14-III-1898


На Божић 1900




На Божић  1900.

Колко ми се већем пута
Овај свети данак  јављо,
И ја све, што ј’ сузно било
И крваво заборављо.

И данаске чујем звона
Како брује с Божја храма
Ал се губе, као да их
Гута нека страшна тама.

Још неправда земљом влада,
Јоште јачи правду трачи,
Још је свугдје пуно суза,
А стара се звезда мрачи.

Љуто цвиле стари нади
Од насиља и омразе;
Што је Христос дићи хтео
То  „хришћани”  у прах газе.

Како ј’  Србу где га муче
Да му отму најсветије,
Како му је? – ко то мари, -
И на Божић сузе лије.

А у Кини, ту се слегле
Стране војске  „хришћанија,”
А грозота за грозотом
Ка из пакла да избија.

А како је у Транзвалу,
Што ту чини пуста сила? –
Ту се Англа поносита
У сотону претворила.

Тако тамо, тако амо, -
А другчи би били дани,
Кад би људи били људи,
Прави људи и хришћани.

Јесте, Христос, Божи сине,
Ти се рађаш сваког лета,
Али ја те одмах видим,
Одмах на крст разапета.

Од Бога би добро било,
Цвануло би рајско цвеће,
Само људи неће мира,
Неће правде, неће среће.

*
Има  л’ где-год још врлина
Да том јаду нађу лека! –
Тако песник Божић здравља,
Канда задњи овог века.*)



*) Не дао Бог, чика Јово, да буде задњи.
Та ваљда треба и у XX.  вијеку прозмајевати.
А наш народ  тек сад мисли да почне како треба. –
(Примједба уредништва „Заставе”)

Глас Црногорца  04-1-1901




"Глас Црногорца"  -4-I-1901



Алија



Алија

Алија, Алија, ти у зурлу свираш,
А свирком и пјесмом у срце ме дираш.
Спусти сада зурлу, да  јегленишемо,
- Та то ваљда см’јемо!

Нећемо о Христу, о пророку, свецу,
Нећемо о крсту, ни о млад-мјесецу;
Ни о светом писму, ни о алкорану
- Све што год нас дјели ставимо на страну.

Не питам те шта се у мошеји учи,
Ни како живујеш у својојзи кући.
Нећу да те питам, - те ме бриге није –
Ни шта ти се једе, ни шта ти се пије;
Не питам те: чија  ј’  стаза у рај краћа?
Већ те питам само: Знаш ли да смо браћа?

А ти ћутиш, ћутиш, не мислиш дубоко,
Ал уз то ти суза навире на око.
Та је суза чиста, са извора стара,
И та суза мени јасно одговара.

Гледаш и ти моју, - једна им је мати –
Хај наша ће суза опет да нас збрата,
Она ће да згрли синке једног рода,
Ми већ осјећамо да „крв није вода”.

Што су стари јади иштетили тешко
Све ће то пребољет’  срце нам витешко.
Па кад сијне слога, звјезда наша нова
Смириће се кости наших прадједова.

Биће опет среће, поноса и славе,
И снаге, и сјаја, и врлине праве.
Пјесме наше неће нагињати плачу,
-Благослов ће стигнут  загрљену браћу.

Учи даклем, брале, учи дјецу своју,
Ја ћу учит’  моју,
Да се братски грле, сложним духом кр’јепе
Прадједова својих аманете л’јепе.

Глас Црногорца  21-IX-1891



"Глас Црногорца"  IX-1891