среда, 1. јануар 2014.

У спомен једном калдрмџији


У спомен једном калдрмџији
(име му је Петар Томић)

„Смрт долази, опомиње
Да се на пут вечни спремам.
Ево двеста форината —
Више немам.

Куцкао сам по камену
Целог свога трудног века...
Тика-така, тика-така —
Нека, нека.

Увек погнут, ја не виђах
Како горе сунце сија.
Грбио сам, клечао сам —
Калдрмџија.

То клечање није било
Пред ћудима зле господе;
Ал’ што скуцках, ево теби,
Српски роде!

Све што имам теби дајем
Жуљне руке дланом грубим —
Не рад’ славе: само зато
Што те љубим.“
Е па хвала, драги Петре,
Ти фукаро дична соја;
На твом дару алеми су
Скупа зноја.

Путуј путе изагробне,
Гледај сунце како сија:
Онде ће ти руку стиснут’
Текелија.

Там’ те неће нико питат’
За живота шта си био,
Већ: уради л’ што си могô,
Калдрмџијо?

Сиротињу често води
Племенита, виша мисô.
Пути су им сада лакши,
Јер ти си их калдрмисô.


»Стармали« 1888.


Нема коментара:

Постави коментар