У спомен једном калдрмџији

У спомен једном калдрмџији

(име му је Петар Томић)

„Смрт долази, опомиње

Да се на пут вечни спремам.

Ево двеста форината —

Више немам.

Куцкао сам по камену

Целог свога трудног века...

Тика-така, тика-така —

Нека, нека.

Увек погнут, ја не виђах

Како горе сунце сија.

Грбио сам, клечао сам —

Калдрмџија.

То клечање није било

Пред ћудима зле господе;

Ал’ што скуцках, ево теби,

Српски роде!

Све што имам теби дајем

Жуљне руке дланом грубим —

Не рад’ славе: само зато

Што те љубим.“

—

Е па хвала, драги Петре,

Ти фукаро дична соја;

На твом дару алеми су

Скупа зноја.

Путуј путе изагробне,

Гледај сунце како сија:

Онде ће ти руку стиснут’

Текелија.

Там’ те неће нико питат’

За живота шта си био,

Већ: уради л’ што си могô,

Калдрмџијо?

Сиротињу често води

Племенита, виша мисô.

Пути су им сада лакши,

Јер ти си их калдрмисô.

»Стармали« 1888.