Шта се чује

Шта се чује

Шта се оно чује из Загреба града?

Не чује се добро где год правда страда...

Знамо ми то добро како се раками:

„Хрвати су слаби кад остану сами!

И глас један српски превари се, кличе:

„Тâ хрватска борба Срба се не тиче“.

(Глас је овај само тренут бола кренô —

Ал’ то не би било српски ни поштено).

На Хрвата с’ дижу лажи и клевети,

А то само зато да му с’ лакше прети;

На Хрвата дижу вериге и мрежу,

Ил’ да га улове или да га вежу,

Јуче била претња, а хајка већ данас,

А при овој хајци рачунају на нас,

На увреде оне, боле српског рода —

Али стан’те мало: крв још није вода.

Копрену ми дајте да покријем њоме

Све што није братско у народу томе,

А истина стара да с’ покаже јача:

У невољи знаћеш који су ти браћа.

Хрват се не бори да што отме коме:

Чува свети огањ на огњишту своме.

И док тако чини, у најтежи дани

И Бог је и правда на његовој страни.

А куда ће Србин? — Зар он да се даде

Путу на ком нема закона ни правде.

Шта се нама пати, то ми Срби знамо,

Ал’ у патњи нашој поноса имамо,

А тај понос не дâ да примимо дара

Који браћу нашу хоће да обара.

Хрвати су данас на отпору чисти,

А невољом њином ко би да с’ користи

Тај би драг и мио хајкачима био —

Али би поштење српско погазио.

Тргујући жидски, рана се не вида:

На поштењу само будућност се зида.

Данаске нам браћа на прелому пате,

Тешко им је рећи: помози нам, брате

Ал’ ми разумемо и ко збори немо —

Будућности нашој ми то дугујемо.

Зато, Срби, чујте: чврсто стојте сада

На бранику где је и закон и правда;

Ојачајте снагу патника Хрвата,

Нека зна да има у невољи брата;

Нек’ се једном види каква ј’ слога благо,

А они ће после... како им год драго.

»Стармали« 1883.