среда, 01. јануар 2014.

На гробу Филипа Вишњића


На гробу Филипа Вишњића
о подизању споменика му

На овом гробљу седела ј’ вила
Четрест пуних, дугих година;
Није нам рекла: ходите амо,
Чекала ј’ да га сами познамо.
(Можда још и сад у пола знамо
Под овом травом кога имамо.)

Дуго је вила овдена чала
Крај гробна крста дрвена, мала,
И кад већ дрво трулеж заплени,
Долази камен да га замени:
Кад већ и нами црвоточ прети,
Тада се Србин Вишњића сети.

Још није касно црве сатрести,
Још каткад стижу лековне вести.
Овде ће данас браћа се срести,
Ту нек’ се грешност тихо причести,
Нек’ се причести
Светињом свести.

Ко је тај Вишњић, ком на гроб грéмо?
Њиме се свету похвалит’ смемо.
У ропско доба мајка га роди —
Али га роди српској слободи.
На муке пође без стрâ и стрêпа:
Мука га створи омирски слепа.

Тад’ се не могло дизати школа:
Једина школа — осећај бола.
Од куда књига под стȅгом мрака?...
Учитељ — спомен старих јунака.
И тај би спомен сломила хала,
Ал’ није дала струна гусала.

Хај, да је ширих пута ил’ стаза
Међ’ народима разна порекла!
Хај, да је мисô просветна сродства
У Еуропи примене стекла.
Еј, да не буја што томе смета
А ми да нисмо пасторак света:

Данас би овде кô плачни друзи
Стајали Немци, Англи, Французи,
И Арпад послô б’ унуке своје
Уз све Словене ту да постоје.
И свак би ћутнô да га облеће
Рајска топлота духа голема,
Признô б’ да Срби имају нешто
Што нико други нема.

Постојмо дуго над гробом овим
И вратимо се с уздањем новим!
Мален је камен, — баш према срећи:
Срећније Српство шат дигне већи.


»Стармали« 1887.


Нема коментара:

Постави коментар