четвртак, 02. јануар 2014.

Зашто је Даничић променио презиме?


Зашто је Даничић променио презиме?

Зашт’ је Ђуро, врли Ђуро
За млађанства прве росе
Узô на се ново име,
Даничићем назвао се?

Где је корен том имену,
Где је извор, где је грађа?
То се пита и на то се
Одговара и нагађа.

Једни ’вако, други ’нако
— И без добре воље није —
Ал’ се види е се хоће
Нешто треће да одбије.

Док истину не дознамо
(А та ће се тешко дати),
Ја ћу оно што најлепше
Најрадије веровати.

Оних седам Даничића,
Што их српски гуслар гуди —
Има л’ кога да не призна:
То су били узор-људи.

А „Данице“ нашег Вука,
Оне књиге тако мале,
Зар те нису нове стазе,
Нове путе обасјале?

Па де, зашт’ је врли Ђуро
За млађанства прве росе
Узô на се ново име,
Даничићем назвао се?

Даница је била нека
(Припомози, машто моја!)
Кô најлепши руменцветак
Најлепшега перивоја.

Један поглед богомоћан
Ком’ одолет’ није могâ —
Он разбуди жар у груди
Учењака, филолога.

Кâ наново да се роди,
Да му с’ нова душа дала...
Он затреба ново име,
И љубав му кумовала.

И то име ким се данас
Цео један народ дичи...
Али стан’мо; то је доста,
Ближе с’ тајни не сме прићи.

Љубав му је кумовала.
— Љубав има своја права
Кâ и слава што ће да му
Спомен вечно обасјава. —

Па зар кога прати ваља
Од божанског оног плама?
Зар је љубав срам за кога? —
Срам је тад’ и младост сама.

Та зар љубав са науком
Упоредо не сме стати?
Што се свачем срцу дало,
Зар се њему не сме дати?

Та зар да се љубав крати
Само њему... и то коме?...
Побратиму Бранковоме!
Ма да ј’ Ђуро живот провô

У науке збиљском храму,
Ал’ најлепши зрачак Божји
Не дам збрисат’ с живота му.
Дично име, Даничићу,

И извору твојем хвала!
Слава те је у вис дигла,
Ал’ је љубав кумовала.


»Стармали« 1883.



Нема коментара:

Постави коментар