На гробу једног скромног Србина
Српска душо, Бипарићу Јово,
Мало ко те подубље познавô.
Шална воља бршљала те с поља,
Њом се крило што је врло било.
Вредан био, сиромаш помагô,
Свуд прилагô што је Србу драго.
Не тражио ни од кога хвале,
Кâ да нису твоје руке дале.
Мрзио си све што год је мрско,
Волео си све што год је лепо.
Пријатеље љубио си силно,
Ал’ ни за ким ниси ишô слепо.
Многи жале твоје миле шале
Што у друштву твоме често чуше,
Ал’ ја жалим, што свак’ није знао
Бисер твоје душе.
Збогом, Јово, пријатељу драги,
Многе ране у гроб си понео,
Јер си Српство ти љубити жарко
Умео и смео.
»Стармали«
1887.
Нема коментара:
Постави коментар