четвртак, 29. јануар 2015.

Смрт Стевана Синђелића и његових триста друга


Смрт Стевана Синђелића и његових триста друга

Спеваћу вам, мада знате,
зна то свако српско дете:
то је било овог века,
а године баш девете.

Од Сјенице шта се светли,
рукује л’с е дан са зором?
Да: Србија на уранку
рукова се с Црном Гором.

Ал’ од Ниша, Нов-Пазара
какве магле, какве тмуше?
То су Турци што се дигли
ову светлост да угуше.

Добрњац се дично бори
за слободу нашу стару,
а са триста српских лава
Синђелић  је на Чегару.

„Не пуштај их, брате, тамо
где се дан са зором грли!”
“Нећу пустит - вели Стево -
ма до једног изгинули!

Ил’  животом или смрћу
задржат’  их ми можемо!”
Три стотине српских лава
одзива се: “Тако ћемо!”

Нећеш, Туре, нећеш тамо,
оној зори, оном жару
док је живих триста лава
и Ресавца на Чегару!

Борило се много, много,
бориће се и још више,
Турци гину, пусто гину,
собом рове испунише.

Нема шанца, нема рова,
кост у кост се већем хвата,
а Турцима придолазе
нове чете, нова јата.

Па кано што нема мере
за јунаштво српског соја,
исто тако, исто тако
турској војсци нема броја.

Да је сваком десет снага
не би Турке задржали.
Ипак Туре, нећеш тамо
где се Срби руковали!

„Животом вас - вели Стево -
животом вас не задржа’,
ал’ ми ћемо смрћу својом -
смрт је јача, смрт је бржа!

ЖИВОТ  ЗА РОД! - још то рече
и на десну гле’ну страну,
онда трже самокреса,
сасу огањ у џебану.

Прасну сила громовита
урнебесно до облака …
нема више триста друга,
али нема ни Турака …

“После с’ дигла Ћеле-кула,
то су главе српских тића
и међ њима скупа глава
сокола нам Синђелића.

Није ветар туд што пири,
већ дух њихов туда дише.
Борило се после много, -
бориће се још и више.

Застанимо сада мало
пред споменцем ових тића,
уздахнувши напојмо се
духом дична Синђелића!

Па шта даље? - казуј, певче, -
питате ме са свих страна.
“Ова песма, тужна, славна,
није јоште допевана!"