Јелка

Јелка

Долази нам Божић. Он не воли мрака

И зато нас пита: камо вам бадњака?

А ми руке тремо,

Рекли би и не би...

Зашт’ да не рекнемо?

Пећи су нам мале, а гдегде и фине,

Не мож’ у њих бадњак, онај од старине;

А собе су наше сад већ патосане,

Хвала милом Богу и напредном труду,

А где јоште нису ту треба да буду.

Ми бадњак волемо —

Али не можемо...

Тако, то је било искрено речено!

Што не може бити нико не захтева.

Та Божић не тражи да пећи рушимо,

Та Божић не тражи да патос кидамо:

Божић само воли светлости и зрака,

Пал’мо дакле друго нешто

Уместо бадњака.

Божићни је дȁнак круна свију дана,

Барем у Хришћана;

А у тојзи круни алем што се сија

Радост је дечија.

Ко у тој радости не зна да ужива,

Срце га издало,

С њиме немам збора, немам разговора —

Таквића је мало.

Одрежимо грану зимзелене јеле

(Јела гране спушта, нуди нам се сама),

Накитимо грану танким свећицама,

Запалимо свеће нашим дечицама.

С гране нека виси шикосана шара,

А између шáрâ и помало дара;

Сад пустимо мајку нек’ врата отвара,

Дочекајмо децу с певањем тропара.

Па се загледајмо у очице њине...

Засузићеш, брате, сузом од милине.

Покушај једаред то у своме веку,

У светињи бадњој запалити јелку;

Тај обичај лепи, кô сан неке виле,

У твоме ће дому опружити жиле,

Примиће се таки, без икаке силе,

На највећу радост деце твоје миле.

Та јелка се шири у хришћанском свету:

Њу анђели круже у веселом лету;

Цело се хришћанство здружује под њоме —

Примимо је и ми у србињске доме.

Примимо је и ми, та пуна је зрака,

Нека нам се Божић не снужди са мрака,

Та у нас и тако већ нема бадњака.

»Стармали« 1883.