Зашто је Даничић променио презиме?

Зашто је Даничић променио презиме?

Зашт’ је Ђуро, врли Ђуро

За млађанства прве росе

Узô на се ново име,

Даничићем назвао се?

Где је корен том имену,

Где је извор, где је грађа?

То се пита и на то се

Одговара и нагађа.

Једни ’вако, други ’нако

— И без добре воље није —

Ал’ се види е се хоће

Нешто треће да одбије.

Док истину не дознамо

(А та ће се тешко дати),

Ја ћу оно што најлепше

Најрадије веровати.

Оних седам Даничића,

Што их српски гуслар гуди —

Има л’ кога да не призна:

То су били узор-људи.

А „Данице“ нашег Вука,

Оне књиге тако мале,

Зар те нису нове стазе,

Нове путе обасјале?

Па де, зашт’ је врли Ђуро

За млађанства прве росе

Узô на се ново име,

Даничићем назвао се?

Даница је била нека

(Припомози, машто моја!)

Кô најлепши руменцветак

Најлепшега перивоја.

Један поглед богомоћан

Ком’ одолет’ није могâ —

Он разбуди жар у груди

Учењака, филолога.

Кâ наново да се роди,

Да му с’ нова душа дала...

Он затреба ново име,

И љубав му кумовала.

И то име ким се данас

Цео један народ дичи...

Али стан’мо; то је доста,

Ближе с’ тајни не сме прићи.

Љубав му је кумовала.

— Љубав има своја права

Кâ и слава што ће да му

Спомен вечно обасјава. —

Па зар кога прати ваља

Од божанског оног плама?

Зар је љубав срам за кога? —

Срам је тад’ и младост сама.

Та зар љубав са науком

Упоредо не сме стати?

Што се свачем срцу дало,

Зар се њему не сме дати?

Та зар да се љубав крати

Само њему... и то коме?...

Побратиму Бранковоме!

Ма да ј’ Ђуро живот провô

У науке збиљском храму,

Ал’ најлепши зрачак Божји

Не дам збрисат’ с живота му.

Дично име, Даничићу,

И извору твојем хвала!

Слава те је у вис дигла,

Ал’ је љубав кумовала.

»Стармали« 1883.

Родио се Христос!

Родио се Христос!

Родио се Христос, али не за маме

Који ’но се плаше и од своје сенке,

Којима се вије по свакоме ветру

Кукавичје перо врх срамне челенке.

Родио се Христос, али не за рђе

Којима се спава, кад је доба рада,

Што од срца свога, од Бога им дана,

Надри-философски прави накарада.

Родио се Христос, али не за слепце

Што су сами себи очи ископали,

Не би ли им други, окати и бесни,

Из милости пуке мрву хлеба дали.

Родио се Христос! Родио се, јесте,

Али не за оне који се продају;

Кад је народ срећан, с њиме срећу деле,

А кад народ страда, тад’ га не познају.

Родио се Христос, али не за оне

Што немају вере у Божију правду,

Који се клањају страшилу свакоме

Као неком диву, неком несавладу.

Родио се Христос, који ће да куша

Је л’ нам вера тврда, п’ онда да спасава.

Родио се Христос, кој’ се распет’ даје

Али не уступа, нит’ се понижава.

О, Христос се роди, српски роде драги,

Са храмова светих поздравља те звоно;

Христос ће те наћи, ако се не скриваш:

Христос ће те спасти, ако ниси клонô.

Христос ће помоћи, ал’ не чудом новим

Већ примером својим који свету пружа.

Веруј у ту помоћ и у снагу своју,

Ова вера нек’ те божански оружа!

»Стармали« 1884.

Предбожићна

Предбожићна

Падни, снеже; падни, снеже;

Без тебе је празна зима;

Падни, снеже, барем сада

О божићним празницима.

Покри сваку црну пегу,

Застри сваку нашу брљу,

Сузби крила вранам’ нашим’,

Уз пут стреси коју крљу.

Падни, снеже; падни, снеже,

По градови и по сели,

Нек’ се нашем сузном оку,

Нек’ се Божић барем бели.

Падни, снеже; падни, снеже,

И завеј нам странпутице;

Падни, снеже, нек’ занеме

Телеграфске ситне жице.

Падни, снеже; падни, снеже,

Па расхлади пламен жêсти,

Пламен који није никô

Ни из ума ни из свести.

Падај, снеже, два три дана

И застри нам трулеж цео,

Нека нашем искушењу

Нек’ бар Божић буде бео!

Ох, Божић је празник мира.

Падај, снеже, падај с неба:

Сад нек нам се барем чини

Као да смо — какви треба.

»Стармали« 1888.

a

Песник пред Божић

Песник пред Божић

Не питајте за песника,

Пустите га себи сама;

Пред Божић му дајте мира —

Мир нек’ буде и међ’ вама.

Седи, седи — прошлост гледи,

Разговара тугу нему,

Па полако — не знам како —

Он се нађе у Витлему,

Где се мајка бежећ’ скрива,

Мајка што ће родит’ спаса...

Та то нису сјајни двори,

Ту је слама до појаса.

Ту пастири... зар пастири?

Јест, пастири духа чиста,

Достојници да им руке

Приме, носе, хране Христа.

А каква је ово звезда

Над јаслима што сад стаде?

Три је цара тâ довела

Да с’ поклоне „сунцу правде“.

Топло ј’ души песниковој

Пред ти јасли кад поклечи,

И тај тренут —

Нема речи.

—

А то песник само тренô:

Сном отишô с овог света —

Пробуди се, а пред њиме

Ова песма, тек почета.

Хвата санак, санак бежи,

У недоглед пред њим хита.

Таре очи — а све празно...

Ту празнину песник пита:

Где је, где је она мајка

Што ће свету родит’ Христа?

Где су, где су ти пастири

Достојници богопримства?

Где су, где су ти цареви

Што тражаху „сунце правде“?

А света им предводница,

Она звезда, где је саде?

»Стармали« 1881.

Јелка

Јелка

Долази нам Божић. Он не воли мрака

И зато нас пита: камо вам бадњака?

А ми руке тремо,

Рекли би и не би...

Зашт’ да не рекнемо?

Пећи су нам мале, а гдегде и фине,

Не мож’ у њих бадњак, онај од старине;

А собе су наше сад већ патосане,

Хвала милом Богу и напредном труду,

А где јоште нису ту треба да буду.

Ми бадњак волемо —

Али не можемо...

Тако, то је било искрено речено!

Што не може бити нико не захтева.

Та Божић не тражи да пећи рушимо,

Та Божић не тражи да патос кидамо:

Божић само воли светлости и зрака,

Пал’мо дакле друго нешто

Уместо бадњака.

Божићни је дȁнак круна свију дана,

Барем у Хришћана;

А у тојзи круни алем што се сија

Радост је дечија.

Ко у тој радости не зна да ужива,

Срце га издало,

С њиме немам збора, немам разговора —

Таквића је мало.

Одрежимо грану зимзелене јеле

(Јела гране спушта, нуди нам се сама),

Накитимо грану танким свећицама,

Запалимо свеће нашим дечицама.

С гране нека виси шикосана шара,

А између шáрâ и помало дара;

Сад пустимо мајку нек’ врата отвара,

Дочекајмо децу с певањем тропара.

Па се загледајмо у очице њине...

Засузићеш, брате, сузом од милине.

Покушај једаред то у своме веку,

У светињи бадњој запалити јелку;

Тај обичај лепи, кô сан неке виле,

У твоме ће дому опружити жиле,

Примиће се таки, без икаке силе,

На највећу радост деце твоје миле.

Та јелка се шири у хришћанском свету:

Њу анђели круже у веселом лету;

Цело се хришћанство здружује под њоме —

Примимо је и ми у србињске доме.

Примимо је и ми, та пуна је зрака,

Нека нам се Божић не снужди са мрака,

Та у нас и тако већ нема бадњака.

»Стармали« 1883.

Омладини

Омладини

целој и једном делу њеном

I

Омладино, очи наше младе;

Омладино, руке наше јаке;

Омладино, звездо наше наде —

Ја те здрављам кроз мутне облаке.

Облак баца и сенке и мраке

Да нахуди богоданом сјају —

Ал’ соколи ум’у кроз облаке:

По томе се соколи познају.

Чиста речца духа искрњега

Нек’ кâ муња облачину пара

Тако с’ ђетић доба негдањега

С омладином својом разговара.

Омладино, на живота прагу;

Омладино, у развоју своме;

Омладино, хвати своју снагу,

Јачај снагу, не играј се њоме!

Њоме можеш многе наше санке

Сутра већ остварит’,

А још више можеш њоме, јаој,

Данас још покварит’!

ІІ

У срцу ми једна речца

Од детињства мога,

Та је речца рајски лепа,

Та је речца: слога.

„Та се речца отрцала“ —

Веле неки стари;

Јест, дабогме, по устима,

Али не по ствари.

Ова речца, коју давно

Не чујем у груди,

Ова речца, омладино,

Сад се живље буди.

Тај аманет шаљем данас

Цркви ваших срца,

Да видимо, може л’ да се

И стварно отрца.

III

На олтару светиње нам

Зрачак се разлива —

(А светиња што је деду,

И унуку бива).

Пред ћивотом, пред распећем

Српскога олтара,

Ту још гори кандиоце

Родољубна жара.

То с’ кандило припаљује

Рад’ спаса и лека,

Од колена до колена,

Од века до века.

То кандилце, омладино,

Гледа твоју мету,

Радује се сваком твоме

Напреднијем лету.

Омладино, српска соја,

Надо роду своме,

Шир’те крила, браћо моја,

Лету напредноме!

Али такви нека буду

Крила вам таласи,

Кандиоце нашег храма

Да се не угаси.

IV

Видим ȁле, њине жвале

И чељусти клете,

Које свима народима

Подједнако прете.

Хај, ал’ сви ће заједничке

Против таких зала;

Биће борбе, опште борбе

Против општих âлâ.

Ал’ видите л’, очи младе,

Што на ближој мети?

Ви’те л’ алу ближу, која

Само нама прети?

Што се свести нашег рода

И имену руга —

Према њој смо ево сами,

Без помоћна друга.

Док ми мача изоштримо

Против општих âлâ,

Наша мала, ближа ала

Нас је прогутала.

Ој, Милошу, Стар-Новаче,

Имате л’ унука?...

Ал’ ја не знам што ми данас

Тако дршће рука...

V

Хватајући што утећи неће

Свȍм брзином и заносом слепим,

Утећ’ ће нам што се вратит’ неће —

Ја од тога стрепим.

VІ

Ја сам, браћо, старовоља —

Искре мога жара,

Моје тежње, моја воља

Остала је стара.

Што сам негда загрлио

Душом на уранку

Пратиће ме црном гробу,

Вечитоме санку.

Што је негда то ми и сад

Шири, тêсни груди,

Ја се и сад молим Богу,

Богу свију људи.

Видим клету неједнакост

Како правду гуши.

Тешке сузе сиротињске

Боле ме у души.

Човечанство да би стресло

Иге срама свога —

Ето то је старо гесло

Старовољства мога.

Па ипак често гушим

Мржњу и гнева гром

И све те жртве носим

На олтар роду свом.

Кад анђô рода мога

Ускликне: сад си свој!

Онда ћу, шири свете,

Онда ћу бити твој!

VII

Питај Франка, Немца, Англа,

Кашће као и ја:

„Који себе не спасава

Сâм себе убија.“

Сви су најпре себе спасли

Па су светла лица.

Јербо свету нема спаса

Од — самоубица.

VIII

Зашто моје гусле гуде

У узаном кругу? —

Хај, и ја бих с’ угледао

На високу дугу

Која с’ диже у висину

Чистим својим сјајем,

Да загрли цело друштво

Једним загрљајем;

Да окрепи што је пало,

Што је малаксало

Да подсети шта је небо

Људ’ма обећало.

Ох, та то би мојој души

Биле рајске сласти...

Имао бих, имао бих,

Много, много касти.

Па зашто се не угледам

На високу дугу?

Зашто моје гусле гуде

У узаном кругу?

Да ли мене каква страва

Од тог задржава,

Бојим ли се ја власника

И њихова гнева?

Ја се бојим само Бога

И укора свога,

А за друго... а за друго

„Кâ за дора мога“.

Да, бојим се још нечега,

Омладино мила,

Ја се бојим још нечега —

То ми ломи крила.

Ја се бојим нашег духа,

Лако странпутнога.

Ми смо брзи, каткад бржи

Од разума свога.

Заведе нас, занесе нас

Наше срце живо;

Бива у нас и светиња

Да се схвати криво.

Мач, који се намењује

Прот’ клетих грдоба,

Бива код нас да с’ на телу

Свом рођеном проба.

Зато ми се у гуслама

Најмилија таји.

Само каткад тек пробију

Грки уздисаји.

IX

Ој, потоци нашег рода,

Свима вам је једно врело

Свуд где тече једна крвца

То је мени једно тело.

Једне су нам крајње наде,

Једне су нам жеље битне.

И ја волим једне боле

Нег’ усклике разне, ситне.

Боље ј’ да још неко време

Једним болом уздишемо,

Него да се, расцепкани,

Сваки за се радујемо.

X

Сећи трње, чупат’ коров,

Па сејати чисто жито:

То ј’ пред Богом и пред људ’ма

Узорито, племенито.

Ал’ с коровом и све чупат’

Што је никло самостално:

То ја никад признат’ нећу

Да је радикално.

XI

Али ово одбит’ морам,

Тако ми олтара,

И од себе и од својих

Давнашњих другара:

Ко не метне нови шешир

С широким ободом,

Да тај не зна корачати

Напреднијим ходом;

Да у њему нема места

Вишој мисли света;

Да у њему нема срца,

А баш и полета.

Који неће све да сруши

Брзо и узнако,

Да тај мети, општој мети

Не иде полако;

Да он неће, с вама скупа,

Где се згода пружи,

Похитати да се вишем

Начелу одужи.

Да су наше борбе, муке,

Према млађим’, стидне;

Да су старе очи слепе,

Само млађе видне.

Бранећ’ што нам српска мајка

Ставила у груди,

Да нећемо и све бранит’

За чим теже људи.

Ово морам одбит’ силно,

Тако ми олтара,

И од себе и од својих

Давнашњих другара.

Или ће се одбит’ само,

То ми текем прија,

Као што се бурно море

Од стена одбија.

XII

Ал’ шта ј’ ово? Шта то чујем?

Да ли ми се снива? —

Јер овакве гласе данас

Само сан дарива.

Оживела, васкрснула

Српска слога лепа

Омладина... нада наша...

Она се не цепа.

Оживело младих снага

Братско друговање;

У старијим поштује се

Што је за штовање.

Што је било охладнело

Опет се загрева,

Што је било пренаглило

Враћа с’ са крајева.

Застава се у вис диже,

Али једна само

На њој пише: „Српство пада,

Ал’ ми га не дамо!

Око храма светиње нам

Биће бедем живи:

Слози нашој, жртви нашој

Нек’ се свако диви!

Српство ћемо слошке бранит’

Од напада љута;

Дижућ’ Српство, крчићемо

Даљој мети пута!“

Је л’ то збиља, а не машта

Тужнога песника?

Тад’ и мене прим’те, браћо,

За проста војника.

»Стармали« 1881.