Песник пред Божић

Песник пред Божић

Не питајте за песника,

Пустите га себи сама;

Пред Божић му дајте мира —

Мир нек’ буде и међ’ вама.

Седи, седи — прошлост гледи,

Разговара тугу нему,

Па полако — не знам како —

Он се нађе у Витлему,

Где се мајка бежећ’ скрива,

Мајка што ће родит’ спаса...

Та то нису сјајни двори,

Ту је слама до појаса.

Ту пастири... зар пастири?

Јест, пастири духа чиста,

Достојници да им руке

Приме, носе, хране Христа.

А каква је ово звезда

Над јаслима што сад стаде?

Три је цара тâ довела

Да с’ поклоне „сунцу правде“.

Топло ј’ души песниковој

Пред ти јасли кад поклечи,

И тај тренут —

Нема речи.

—

А то песник само тренô:

Сном отишô с овог света —

Пробуди се, а пред њиме

Ова песма, тек почета.

Хвата санак, санак бежи,

У недоглед пред њим хита.

Таре очи — а све празно...

Ту празнину песник пита:

Где је, где је она мајка

Што ће свету родит’ Христа?

Где су, где су ти пастири

Достојници богопримства?

Где су, где су ти цареви

Што тражаху „сунце правде“?

А света им предводница,

Она звезда, где је саде?

»Стармали« 1881.