среда, 01. јануар 2014.

Спрам месеца

"Слободе, љубави
Њих мени фали,
За љубав ћу
и живот дати
За слободу и љубав
жртвовати."

                                                         Шандор Петефи



Спрам месеца

У Пешти сам. Ноћ је тиха,
Доба глуво, доба немо,
(Чисто б’ рекô: доба слепо) —
Ја се шетам по улица’,
На пијаци лепој стадох,
Где ј’ завеса јуче пала
Са статуе Петефија.

Шешир скидам — не пред кипом
(На кипу је доста мана),
Шешир скидам пред споменом
Узорита великана.

„Ој, Петефи, ретки створе,
Ти слободан метеоре,
Ти с’ живео за слободу —
Не за ову, за оваку,
Ти си пао за слободу,
Ал’ за другу, ал’ за бољу.

Ој, Петефи, ретки створе,
Гладовô си за живота,
(Твоја није то срамота).
Ти си тако вешто знао
Насликати слику горку,
Како ј’ души кад с неправде
Ум полуди;

То је било пророчанство
Ових наших дана худи’.
Ој, Петефи, ретки створе...“

Шапутô сам јоште много,
И од мојих уздисаја
Исплео се зрачни венац
И дигô се, узвио се
Око главе песникове.

Али ту је веће био
Један венац, много већи,
Тако исто уздисајни —
Можда га је Српство цело
Од уздаха својих сплело.

Стајао сам спрам месеца,
Гледао сам Петефија
Како стоји на висини,
И диве се, чуде му се
Сви унуци Арпадови.

Гледао сам Петефија,
Гледô сам га спрам месеца:
Учини ми с’ кô да видим
Месечара, сонанбила,
Који боле срца свога
Месечини поверава,
На једаред једна мисô
Пролети ми као жуња:

Божи, бежи — јер ти знадеш
Опасно је сонанбил’ма
Кад их когод несмислено
По имену њином викне.

И ја тебе, врли сине,
Кад бих сада у пôноћи
По имену твоме викнô...
Да те викнем, врли тићу,
Да те викнем: Петровићу! —
Ти би таки, јаој, пао
Не с висине твоје праве,
Већ би пао у љубави,
У штовању — код Маџара.


»Стармали« 1882.



Нема коментара:

Постави коментар