четвртак, 02. јануар 2014.

На гробу једног скромног Србина



На гробу једног скромног Србина

Српска душо, Бипарићу Јово,
Мало ко те подубље познавô.
Шална воља бршљала те с поља,
Њом се крило што је врло било.

Вредан био, сиромаш помагô,
Свуд прилагô што је Србу драго.
Не тражио ни од кога хвале,
Кâ да нису твоје руке дале.

Мрзио си све што год је мрско,
Волео си све што год је лепо.
Пријатеље љубио си силно,
Ал’ ни за ким ниси ишô слепо.

Многи жале твоје миле шале
Што у друштву твоме често чуше,
Ал’ ја жалим, што свак’ није знао
Бисер твоје душе.

Збогом, Јово, пријатељу драги,
Многе ране у гроб си понео,
Јер си Српство ти љубити жарко
Умео и смео.


»Стармали« 1887.



Герман Јовановић



Герман Јовановић
архимандрит бездински

Ко је год познавô
Срце твоје право,
Твоју душу белу
У црну оделу;

Ко је год познавô
Српске боле твоје —
Сузне су му данас очи
Кô што су и моје.

Ох, жалосне коби!
Ох, удеса љута —
Кад се врли клоне
Худима са пута.


1883.



Дарвин


Дарвин

Снагом ума богодана
И задахом духа веља
Потресô је, заљуљô је
Море мисли из темеља.

Таласи ће ови расти,
Век ће веку да их прати:
Зато Дарвин није умро
Нит’ ће с’ икад мртвим звати.

Нит’ је његов дух у тима
Што кад мраз ил’ олуј спазе
Као деца бесомучна
На Бога се горе плазе.


»Стармали« 1882.



Њеном императорском височанству Кнегињи Стани


Њеном императорском височанству Кнегињи Стани
кад је даровала милион рубаља Црногорцима глађу
паћеним

Ој, кнегињо Стано, целог Српства дико,
Ој, кнегињо Стано, црногорска храно,
Ти анђелски створе, врли добротворе,
Ти га умеш дати — поклон обилати!

Дар је овај голем, пунан благослова, —
И Србин не памти оваквих дарова;
Достојан је веља жара ти и сјаја,
Достојан је твога новог завичаја.

Замириса тамјан, Словенством се шири, —
Није тамјан, није, твоја душа мири,
Јужни српски цвете, тргнут с Црних Гора,
Пресађен у врте руског царског двора!


»Стармали« 1889.

О заручењу кнегињице Стане


О заручењу кнегињице Стане

Стижу гласи дивна звука,
Сипајући кругом блеске;
Весело се груди шире,
Груди српске, свесловенске.

Две се руке руковале
У топлоти виших зрака, —
Једна рука женска, нежна,
Друга рука мушка, јака.

Ал’ кроз руку женску, нежну
Црногорска крвца бије, —
Мушка, јака рука пуна ј’
Руске крви најнежније.

Верио се соко руски
Са србињском соколицом,
Верио се Петар кнеже
С кнегињицом са Милицом.

Њине руке руковане
Пред очи нам стижу амо;
Топли стисак ових руку
Срцем, душом осећамо.

У нама се радост буди —
Као да је већем јава
Што те руке руковане,
Што тај стисак обећава.

Срећни били, заручници!
Срећан данак што вас спаја
И чаробом песме ствара
Од најдубљих уздисаја.


»Стармали« 1889.


Спасена је



Спасена је

Ех, радуј се, Црна Горо,
Ти што за страх ниси знала,
Сад си стрепом задрхтала, —
Ал’ је добар Бог.

Из страха ти радост ниче.
Над Миленом звезда сјаје,
Спасена је, спасена је
Мајка рода твог!

Ех, радуј се, Светли Кнеже!
Црно ти је небо било;
Ево сад се разведрило,
Враћа ти се свет.

Ех, радуј се, Петре стари,
С унуцима, с унукама,
Пред вама се не пролама
Страшни амбис, клет.

Ех, радуј се, радуј и ти,
Црногорска мајко мила,
Што нас ниси ојадила,
Што те воли спас;

Што се здрављем твојим враћа
Нова зрака стара нада
И у старе и у младе,
У све, у све нас.

И опет ће, и дуго ће
Над висином Црне Горе
Као сунце одозгоре
Сјати мајчин сјај.

Сегло небо, ал’ се трже;
Шта би срца, шта би стене
Без Милене узор-жене?
— Јаук, лелек, вâј.

Радост ова спасоносна
Нема краја, међе нема,
Радост ова преголема
Свем је Српству дар.

И где год је српских груди,
Из њих тамјан Богу стиже:
Нега пали, њега диже

Нераздељен жар.


О стогодишњици Симе Милутиновића-Сарајлије


О стогодишњици Симе Милутиновића-Сарајлије
(У музику ставио Ј. Маринковић)

Осећате л’ струју
Поноса и дике,
Којом трепте ретки дани
И свечани само?
— Осећамо, осећамо!

Знате л’ да се данас
Један тамјан пали
По васцелом Српству
И тамо и амо?
— Знамо, добро знамо!

Верујете л’ веру
Која држи наше диве
И по смрти живо,
Па да уз њих гремо?
— Верујемо, верујемо!

Е па давор, здраво!
Давор здраво, Сарајево драго,
У теби је његова колевка.
Давор здраво ти, Цетиње дичио,
Где ’но песник одоји песника!

Давор здраво, Београде бели
Што му гробак сузама преливаш!
Давор здраво, Душанијо цела,
(Душанији душан ће се наћи)
Која славиш и у срцу храниш
Дично име
Сарајлије Симе!



Химна Текелијиних питомаца



Химна Текелијиних питомаца
своме добротвору

На небу си, света душо,
Текелијо Саво!
Тамо очи подижемо
Кад је небо мутно,
Кад је небо плаво.

И кад срце у дну стрепи
Твој нас наук крепи.
Нас облећу твоје душе
Зраци богодани
Кад смо братски загрљени
И на правом путу
Врли и ваљани.

Ти нам шириш крила нади,
Оче Срба млади’!
Ко те не би диком звао,
Славу ти одавô!

Ко се не би заносио
Блеском духа твога,
Текелијо Саво!
Буди јава твојих снова

Од твојих синова!




Поздрав Николи Тесли



Поздрав Николи Тесли
при доласку му у Београд 1893.

Не знам шта је, је л’ суштина
Ил’ то чини само мисô —
Чим смо чули: долазиш нам,
Одмах си нас електрисô.

На што жице спроводнице!
Електрика јури широм,
Ваздухом ће бити споја
(После можда и етиром).

Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу — сину;
Најсвежији лист му трепну
Па одлете у даљину.

Ти нам, Тесла, ти врличе,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију
Да ти умље колумбује.

И ти, Тесла, у коме се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље
Да пољубиш стабло своје.

Љубни стабло, Дојчине му,
Сисни дојку, сине врли:
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.

Београд је данас срећан,
Рукујућ’ се српском диком,
И открива срце своје
Пред Србином велебником.

Ну ти мораш опет натраг
— Састанак нам кратко траја —
Ал’ топлоту носи собом
Братинскога загрљаја.

Остварена ј’ мисô твоја,
Мисô дивна и голема:
Међу нама биће везе,
А даљине нема, нема.

Разумеће листак свежи
Сваку жилу својег стабла,
Спајаће нас електрика
— Електрика наших срцâ —
И без жице и без кáбла.


Драгоме Љуби Ненадовићу



Драгоме Љуби Ненадовићу

Љубо! И ја видим
Близу шездесету,
А жао би ми било
Да с’ не састанемо
Још на овом свету.

На ономе свету,
Где се бол утаји,
Прилике су друге,
Други обичаји;

Серафими носе
Пехариће крина
(Ал’ у њима, канда,
Неће бити вина).

Онде, хоћеш-нећеш,
Мораш светац бити —
Ја том нисам вичан
(Можда ниси ни ти).

Како ћемо онде
То Саваот знаде.
Ал’ од земље ваља
Да се што украде.

Од овакве крађе
Ником није штете.
Мени Господ шапће:
„Тако красти смете!“

Па шта велиш, Љубо,
Једно лепо вече
Да нас, ’вако старе,
Заједно затече;

Да видимо шта је
И на дну бокалу,
Па од старих јада
Да збијамо шалу;

На староме жару
Да се загрејемо —
(Не види л’ нас нико
И плакати смемо).

Руковат’ се с тобом,
Тог сам жељан јако!
Промисли па реци:
Када, где и како.

Ја бих да ми дођеш —
Ево те позивам.
Не можеш ли тако,
Све и свашта примам.

Београд 9. априла 1891.

»Јавор« 1891.