Алија

Алија

Алија, Алија, ти у зурлу свираш,

А свирком и пјесмом у срце ме дираш.

Спусти сада зурлу, да  јегленишемо,

- Та то ваљда см’јемо!

Нећемо о Христу, о пророку, свецу,

Нећемо о крсту, ни о млад-мјесецу;

Ни о светом писму, ни о алкорану

- Све што год нас дјели ставимо на страну.

Не питам те шта се у мошеји учи,

Ни како живујеш у својојзи кући.

Нећу да те питам, - те ме бриге није –

Ни шта ти се једе, ни шта ти се пије;

Не питам те: чија  ј’  стаза у рај краћа?

Већ те питам само: Знаш ли да смо браћа?

А ти ћутиш, ћутиш, не мислиш дубоко,

Ал уз то ти суза навире на око.

Та је суза чиста, са извора стара,

И та суза мени јасно одговара.

Гледаш и ти моју, - једна им је мати –

Хај наша ће суза опет да нас збрата,

Она ће да згрли синке једног рода,

Ми већ осјећамо да „крв није вода”.

Што су стари јади иштетили тешко

Све ће то пребољет’  срце нам витешко.

Па кад сијне слога, звјезда наша нова

Смириће се кости наших прадједова.

Биће опет среће, поноса и славе,

И снаге, и сјаја, и врлине праве.

Пјесме наше неће нагињати плачу,

-Благослов ће стигнут  загрљену браћу.

Учи даклем, брале, учи дјецу своју,

Ја ћу учит’  моју,

Да се братски грле, сложним духом кр’јепе

Прадједова својих аманете л’јепе.

Глас Црногорца  21-IX-1891

"Глас Црногорца"  IX-1891