Српска Молитва

 

Српска Молитва

 

Кад се Србин богу моли ?

Не кад скрсти руке двије,

Већ кад бије и кад падне,

А из срца крв му лије.

 

Укрсте л’ се бојни мачи,

То су крсти Срб јyнаку,

У том крсту вера лежи,

“Победите у том знаку!”

 

Кад и мрва муке, страха,

У пламену истопи се,

Кад у духу гром-јунака

Једна вера хиљади се.

 

Кад бранећи најсветије

Божје даре, мријет воли,

Љуто с’ бори, клоне, клекне —

Тад се Србин богу моли.

 

Где се Србин богу моли ?

Где разгања сунце таму,

Сјајућ’ с неба у слободи,

У највећем божјем храму.

 

Над гробов’ма мученика,

Где светећи своје мртве,

Слогом перућ’ старе грехе,

Газећ’ враге ваља жртве.

 

На бојишту, светом месту,

Које силна крвца поли,

Из које се тамјан диже,

Ту се Србин богу моли.

 

За шта с Србин богу моли?

Он не моли ништа много!

Једно жели, једно иште,

Шта би друго искат’ мог’о !

 

У обрану своје среће

Да га Бoжe дoнде штити,

До год може, док је вредан,

Док је кадар Србин бити.

 

Ако чује ове молбе ?

Чује, прашта, прима боже,

Јербо знаде да друкчије

Молити се Срб не може.

 

 

Руској дипломатији (После Берлинског конгреса)

Руској дипломатији

(После Берлинског конгреса)

И свршено је – маћијском мером,

И потписано злаћаним пером,

И прослављено господским пиром,

И српска пропаст зове се миром,

И црвак нема коме би с’ вајк’о,

- Хвала ти, хвала српска немајко!

Блажен ко у те наде полаже, -

Ал’ даље нек’ ти Аксаков каже!

Из српске крви зараза ниче,

А Србин треба томе да кличе!!!

(Како ће клицат’ те усне бледе –

На њима само клетве се леде!)

Српски су ланци сад мало шири –

Да кроз њих лакше отров пропири;

Мало су шири, ал’ много тврђи, -

Нови су кови на старој рђи,

А ми смо с тебе многима мрски.

- Хвала, немајко уздања српски’!

Блажен ко у те наде полаже, -

Ал’ даље нек’ ти Аксаков каже!

Данак је само толико сван’о

Да с’ види српство раскомадано;

Да с’ виде ране где су – где несу,

Па тамо нове да се нанесу.

А ноћ сте разгнат’ тол’ко помогли,

Да не би Срби ни сневат могли,

Рад чега паде, ох, жртва многа,

Санак јединства – живота свога.

Ал’ ко би с’ више, и коме вајк’о?

Хвала ти, хвала, српска немајко,

Блажен ко у те наде полаже, -

Ал’ даље нек’ ти Аксаков каже!

Ја да ти речем што бих ти рек’о,

Не би ме чула, ти си далеко;

А ко је ближи, само би клиц’о,

Клиц’о, - јер то је нама прориц’о:

„Да ти не радиш за брата, сина, - ”

„Да ј’ твоја помоћ врбоклина, - ”

„Да су ти груди себично стење”,

„Да нама није тамо спасење”.

Ал’ ту му радост нећу да правим,

У себи горке прекоре давим;

Горки ми удес ћутат’ налаже, -

Ал’ зато нек’ ти Аксаков каже!

Оскврњен олтар словенског храма –

(Ал’ ту барем нема нашега срама).

- Тврда се вера више не блиста,

(Ал’ наша савест барем је чиста).

Но куд то иде, куда ли води?

Како л’ ће тако семе да роди?

Коме л’ се свеће издајством пале?

Копа л’ се јама само за мале?

Ил’ ће се кајат’ и они већи?

Свако би Српче могло ти рећи,

И рекло би ти, - ал’ не помаже...

Па нек’ ти и то Аксаков каже!

Смрт Стевана Синђелића и његових триста друга

Смрт Стевана Синђелића и његових триста друга

Спеваћу вам, мада знате,

зна то свако српско дете:

то је било овог века,

а године баш девете.

Од Сјенице шта се светли,

рукује л’с е дан са зором?

Да: Србија на уранку

рукова се с Црном Гором.

Ал’ од Ниша, Нов-Пазара

какве магле, какве тмуше?

То су Турци што се дигли

ову светлост да угуше.

Добрњац се дично бори

за слободу нашу стару,

а са триста српских лава

Синђелић  је на Чегару.

„Не пуштај их, брате, тамо

где се дан са зором грли!”

“Нећу пустит - вели Стево -

ма до једног изгинули!

Ил’  животом или смрћу

задржат’  их ми можемо!”

Три стотине српских лава

одзива се: “Тако ћемо!”

Нећеш, Туре, нећеш тамо,

оној зори, оном жару

док је живих триста лава

и Ресавца на Чегару!

Борило се много, много,

бориће се и још више,

Турци гину, пусто гину,

собом рове испунише.

Нема шанца, нема рова,

кост у кост се већем хвата,

а Турцима придолазе

нове чете, нова јата.

Па кано што нема мере

за јунаштво српског соја,

исто тако, исто тако

турској војсци нема броја.

Да је сваком десет снага

не би Турке задржали.

Ипак Туре, нећеш тамо

где се Срби руковали!

„Животом вас - вели Стево -

животом вас не задржа’,

ал’ ми ћемо смрћу својом -

смрт је јача, смрт је бржа!

ЖИВОТ  ЗА РОД! - још то рече

и на десну гле’ну страну,

онда трже самокреса,

сасу огањ у џебану.

Прасну сила громовита

урнебесно до облака …

нема више триста друга,

али нема ни Турака …

“После с’ дигла Ћеле-кула,

то су главе српских тића

и међ њима скупа глава

сокола нам Синђелића.

Није ветар туд што пири,

већ дух њихов туда дише.

Борило се после много, -

бориће се још и више.

Застанимо сада мало

пред споменцем ових тића,

уздахнувши напојмо се

духом дична Синђелића!

Па шта даље? - казуј, певче, -

питате ме са свих страна.

“Ова песма, тужна, славна,

није јоште допевана!"

Михаил Јовов Почек

Михаил Јовов Почек

Та не боли цвеће

Кад са грана пане,

Већ на тужној грани

Остану тек ране.

Не умире поток

Кад отече даље,

Већ корито тужно

Суши се и таје.

Кад долети тица

У висину с’ вине,

Али тужно гњездо

У самоћи гине!....

Глас Црногорца  29-III-1887

Змај Јова о Ускрсу

Змај Јова о Ускрсу

„(Змајова о Ускрсу) овогодишњем

слао је преко новосад. „Заставе”  сљедећи поздрав Србима на све стране:

Под годинам’  беле власи,

Под теретом мирна  прса, -

И ја вам се ипак јавим

Од Божића до Ускрса.

Не знам докле. Ал баш за то,

Што се ближим своме крају,

Пазим своју стару харфу,

Да јој жице не пуцају.

Нерадо се много чита

У свечане ове дане, –

За то, песмо, само носи

“Христос васкрс!” на све стране.

И више бих мого рећи,

Чега су ми груди сите,

Ал то ће ми бити љепше,

Ако сами замислите.

Иди песмо, лети свуда,

Где се српска речца прима,

Иди песмо, лети свуда,

И понеси поздрав свима.

Поздрави ми старце седе,

Уморене као и ја,

Поздрави ми здраве људе,

Којим’  мушка борба прија.

Поздрави ми млада срца

Што се дижу у висину,

У висину опште среће –

Поздрави ми омладину.

Поздрави ми бабе, мајке,

И девојке, наше цвеће,

Поздрави их, - ништа више, -

Одбити ми поздрав неће.

Поздрави ми ону браћу,

Што у мени друга виде,

Па и оне, што ме стара,

Не знам зашто, ненавиде.

Иди, лети, песмо моја,

Ка идеал к идеалу,

Поздрави ми све и сваког

-Понајвише децу малу.”

Глас Црногорца   18-IV-1898

За уједињену хрватску и српску академску омладину

За уједињену хрватску и

српску академску омладину

Богу слава, Богу хвала,

Затрпан је извор зала;

Сад нам свјесна душа поје:

„Ми смо једно, нисмо двоје.”

Ко год рани Срба брата,

Ранио је и Хрвата;

Ко Хрвату бол заснива,

Тај и Србе изазива.

Једно тјело, један рад,

Једна мисо, један над.

Неће више туђе тане

Погађат’  нам слабе стране,

Одбиће се и њих триста

Од оклопа, од јединства.

Кад Хрвату сунце сине,

Огријаће и Србине;

Што зацвјета Србу брату,

Зацвјетаће и Хрвату.

Једно тјело, један рад,

Једна мисо, један над.

Глас Црногорца  25-10-1897