Руској
дипломатији
(После
Берлинског конгреса)
И
свршено је – маћијском мером,
И
потписано злаћаним пером,
И
прослављено господским пиром,
И
српска пропаст зове се миром,
И
црвак нема коме би с’ вајк’о,
-
Хвала ти, хвала српска немајко!
Блажен
ко у те наде полаже, -
Ал’
даље нек’ ти Аксаков каже!
Из
српске крви зараза ниче,
А
Србин треба томе да кличе!!!
(Како
ће клицат’ те усне бледе –
На
њима само клетве се леде!)
Српски
су ланци сад мало шири –
Да
кроз њих лакше отров пропири;
Мало
су шири, ал’ много тврђи, -
Нови
су кови на старој рђи,
А
ми смо с тебе многима мрски.
-
Хвала, немајко уздања српски’!
Блажен
ко у те наде полаже, -
Ал’
даље нек’ ти Аксаков каже!
Данак
је само толико сван’о
Да
с’ види српство раскомадано;
Да
с’ виде ране где су – где несу,
Па
тамо нове да се нанесу.
А
ноћ сте разгнат’ тол’ко помогли,
Да
не би Срби ни сневат могли,
Рад
чега паде, ох, жртва многа,
Санак
јединства – живота свога.
Ал’
ко би с’ више, и коме вајк’о?
Хвала
ти, хвала, српска немајко,
Блажен
ко у те наде полаже, -
Ал’
даље нек’ ти Аксаков каже!
Ја
да ти речем што бих ти рек’о,
Не
би ме чула, ти си далеко;
А
ко је ближи, само би клиц’о,
Клиц’о,
- јер то је нама прориц’о:
„Да
ти не радиш за брата, сина, - ”
„Да
ј’ твоја помоћ врбоклина, - ”
„Да
су ти груди себично стење”,
„Да
нама није тамо спасење”.
Ал’
ту му радост нећу да правим,
У
себи горке прекоре давим;
Горки
ми удес ћутат’ налаже, -
Ал’
зато нек’ ти Аксаков каже!
Оскврњен
олтар словенског храма –
(Ал’
ту барем нема нашега срама).
-
Тврда се вера више не блиста,
(Ал’
наша савест барем је чиста).
Но
куд то иде, куда ли води?
Како
л’ ће тако семе да роди?
Коме
л’ се свеће издајством пале?
Копа
л’ се јама само за мале?
Ил’
ће се кајат’ и они већи?
Свако
би Српче могло ти рећи,
И
рекло би ти, - ал’ не помаже...
Па
нек’ ти и то Аксаков каже!
