Слатка ријеч

Слатка ријеч

Руковах се са младићем,

Који богу “Алах”  каже –

(Тиме мени ништ’  не смета

А ни Богу не одмаже).

Ко би знао сва имена

Којима се Вишњи зове –

Ал што год је чистих душа

Све су сродне и његове.

Руковах се с непознанком,

Он ми рече:”Србе брате!”

Ни ја немам других р’јечи,

Да му поздрав отповрате.

Прозборисмо о свом јаду,

Растасмо се с истом р’јечи,

Видјех да му души годи,

А и мени ране л’јечи.

Слатка ј’ ријеч:”Србе брате!”

Ув’јек миле мисли рађа, -

Ал данаске, из тих уста,

Била ми је понајслађа.

"Глас Црногорца"  14-III-1898

На Божић 1900

На Божић  1900.

Колко ми се већем пута

Овај свети данак  јављо,

И ја све, што ј’ сузно било

И крваво заборављо.

И данаске чујем звона

Како брује с Божја храма

Ал се губе, као да их

Гута нека страшна тама.

Још неправда земљом влада,

Јоште јачи правду трачи,

Још је свугдје пуно суза,

А стара се звезда мрачи.

Љуто цвиле стари нади

Од насиља и омразе;

Што је Христос дићи хтео

То  „хришћани”  у прах газе.

Како ј’  Србу где га муче

Да му отму најсветије,

Како му је? – ко то мари, -

И на Божић сузе лије.

А у Кини, ту се слегле

Стране војске  „хришћанија,”

А грозота за грозотом

Ка из пакла да избија.

А како је у Транзвалу,

Што ту чини пуста сила? –

Ту се Англа поносита

У сотону претворила.

Тако тамо, тако амо, -

А другчи би били дани,

Кад би људи били људи,

Прави људи и хришћани.

Јесте, Христос, Божи сине,

Ти се рађаш сваког лета,

Али ја те одмах видим,

Одмах на крст разапета.

Од Бога би добро било,

Цвануло би рајско цвеће,

Само људи неће мира,

Неће правде, неће среће.

*

Има  л’ где-год још врлина

Да том јаду нађу лека! –

Тако песник Божић здравља,

Канда задњи овог века.*)

*) Не дао Бог, чика Јово, да буде задњи.

Та ваљда треба и у XX.  вијеку прозмајевати.

А наш народ  тек сад мисли да почне како треба. –

(Примједба уредништва „Заставе”)

Глас Црногорца  04-1-1901

"Глас Црногорца"  -4-I-1901

Алија

Алија

Алија, Алија, ти у зурлу свираш,

А свирком и пјесмом у срце ме дираш.

Спусти сада зурлу, да  јегленишемо,

- Та то ваљда см’јемо!

Нећемо о Христу, о пророку, свецу,

Нећемо о крсту, ни о млад-мјесецу;

Ни о светом писму, ни о алкорану

- Све што год нас дјели ставимо на страну.

Не питам те шта се у мошеји учи,

Ни како живујеш у својојзи кући.

Нећу да те питам, - те ме бриге није –

Ни шта ти се једе, ни шта ти се пије;

Не питам те: чија  ј’  стаза у рај краћа?

Већ те питам само: Знаш ли да смо браћа?

А ти ћутиш, ћутиш, не мислиш дубоко,

Ал уз то ти суза навире на око.

Та је суза чиста, са извора стара,

И та суза мени јасно одговара.

Гледаш и ти моју, - једна им је мати –

Хај наша ће суза опет да нас збрата,

Она ће да згрли синке једног рода,

Ми већ осјећамо да „крв није вода”.

Што су стари јади иштетили тешко

Све ће то пребољет’  срце нам витешко.

Па кад сијне слога, звјезда наша нова

Смириће се кости наших прадједова.

Биће опет среће, поноса и славе,

И снаге, и сјаја, и врлине праве.

Пјесме наше неће нагињати плачу,

-Благослов ће стигнут  загрљену браћу.

Учи даклем, брале, учи дјецу своју,

Ја ћу учит’  моју,

Да се братски грле, сложним духом кр’јепе

Прадједова својих аманете л’јепе.

Глас Црногорца  21-IX-1891

"Глас Црногорца"  IX-1891

На гробу једног скромног Србина

На гробу једног скромног Србина

Српска душо, Бипарићу Јово,

Мало ко те подубље познавô.

Шална воља бршљала те с поља,

Њом се крило што је врло било.

Вредан био, сиромаш помагô,

Свуд прилагô што је Србу драго.

Не тражио ни од кога хвале,

Кâ да нису твоје руке дале.

Мрзио си све што год је мрско,

Волео си све што год је лепо.

Пријатеље љубио си силно,

Ал’ ни за ким ниси ишô слепо.

Многи жале твоје миле шале

Што у друштву твоме често чуше,

Ал’ ја жалим, што свак’ није знао

Бисер твоје душе.

Збогом, Јово, пријатељу драги,

Многе ране у гроб си понео,

Јер си Српство ти љубити жарко

Умео и смео.

»Стармали« 1887.

Герман Јовановић

Герман Јовановић

архимандрит бездински

Ко је год познавô

Срце твоје право,

Твоју душу белу

У црну оделу;

Ко је год познавô

Српске боле твоје —

Сузне су му данас очи

Кô што су и моје.

Ох, жалосне коби!

Ох, удеса љута —

Кад се врли клоне

Худима са пута.

1883.

Дарвин

Дарвин

Снагом ума богодана

И задахом духа веља

Потресô је, заљуљô је

Море мисли из темеља.

Таласи ће ови расти,

Век ће веку да их прати:

Зато Дарвин није умро

Нит’ ће с’ икад мртвим звати.

Нит’ је његов дух у тима

Што кад мраз ил’ олуј спазе

Као деца бесомучна

На Бога се горе плазе.

»Стармали« 1882.

Њеном императорском височанству Кнегињи Стани

Њеном императорском височанству Кнегињи Стани

кад је даровала милион рубаља Црногорцима глађу

паћеним

Ој, кнегињо Стано, целог Српства дико,

Ој, кнегињо Стано, црногорска храно,

Ти анђелски створе, врли добротворе,

Ти га умеш дати — поклон обилати!

Дар је овај голем, пунан благослова, —

И Србин не памти оваквих дарова;

Достојан је веља жара ти и сјаја,

Достојан је твога новог завичаја.

Замириса тамјан, Словенством се шири, —

Није тамјан, није, твоја душа мири,

Јужни српски цвете, тргнут с Црних Гора,

Пресађен у врте руског царског двора!

»Стармали« 1889.